Пређи на садржај

Беријев А-50

С Википедије, слободне енциклопедије
Беријев А-50

Авион Беријев А-50
Опште
Намена Авион за рано откривање (AWACS)
Посада 15 чланова
Земља порекла  СССР  Русија
Произвођач Беријев
Први лет 19.12.1978.
Почетак производње 1980.
Уведен у употребу 1984.
Повучен из употребе активан
Статус активан
Први корисник Совјетско војно ваздухопловство
Број примерака 40
Димензије
Дужина 49,59 m
Размах крила 50,50 m
Висина 14,76 m
Површина крила 300,00 m²
Маса
Празан 75.000 kg
Нормална полетна 170.000 kg
Погон
Турбо-млазни мотор 4 х Соловјев Д-30КП/ПС-90А-76
Потисак ТММ 4 х 117,68 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 900 km/h
Долет 6.400 km
Плафон лета 12.000 m

Бериев А-50 (НАТО шифра "Mainstay") је совјетски, или руски авион за рано упозоравање АВАКС (AWACS) заснован на трупу тешког транспортног авиона Иљушин Ил-76. Развијен је као замена за авионе Тупољев Ту-126 „Мосс“ и први пут је полетео 1978. У службу је уведен 1984.

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]
Цртеж авиона Беријев А-50 у три пројекције
Aвион Беријев А-50 на паради 2020.
Aвион Беријев А-50 индијског ваздухопловства
Aвион Беријев А-50У на аеродрому
Aвион Беријев А-50 у претњи ловаца

Конструкторски биро (ОКБ Беријев) на челу са А.К. Константиновим (у фабрици Беријев ) је 1973. године добио задатак да пројектује авион А-50 који је требао да замени застарели Тупољев Ту-126.

Иако је пројект авиона био заснован на модификацији авиона Ил-76 који се у то време увелико тестирао, било је потребно извршити велики број прилагођавања како би се овај авион привео новој специфичној намени. За то је било потребно 5 година пројектантског и прототипског рада уз координацију са осталим испоручиоцима остале опреме. Први прототип А-50 полетео је 19. децембра 1978. године а лет је обављен без радарског система. Државна испитивања радарски опремљеног А-50 почела су 16. августа 1979. Серијска производња авиона почела је у децембру 1984. и трајала је до 1992. Пробне операције А-50 су започете 1985. и настављене су наредне четири године. Авиони су званично ушли у употребу 1989. године[1][2].

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Технички опис је направљен на основу извора[1][3][4]

Труп је потпуно металне конструкције, висококрилац носивости од 50 до 60 тона. На репном делу се налазе врата са рампом а пртљажни простор је ширине 3,45 а висине 3,4 m, док је дужина пртљажног простора 24,5 m. У овај простор је смештена комплетна електронска опрема и посада која броји 15 особа. Простор за одмор посаде, тоалет и кухиња су такође укључени у труп с обзиром да посада може на лету да проведе и више сати. Изнад трупа се налази купола осматрачког радара Лиана са својом ротирајућом антеном пречника 9 метара[5]. Домет детекције је 650 километара за ваздушне циљеве, 300 километара за копнене циљеве и 400 km за објекте на мору[6]. Труп има уређај за напајање горивом у лету

Погонска група се састоји од четири млазна мотора Соловјев Д-30КП/ПС-90А-76 потиска 118/146 kN који су постављени на гондолама испод крила. Мотори су опремљени уређајима за контра потисак (реверзибилни залистак-кашика) који се користе при кочењу авиона на писти.

Крило се састоји од средишњег дела и два конзолна дела крила, два полу-крила. По облику крило је стреласто, трапезастог облика са две рамењаче, попуно металне израде и основне (носеће) конструкције и облоге. Испод крила се налазе гондоле за смештај мотора. Крила су опремљена закрилацима који се налазе дуж целог распона крила, спојлерима и елеронима.

Репне површине: састоје се од хоризонталног и вертикалног стабилизатора. Реп авиона је у облику слова Т. Хоризонтална репна површина је подесива у лету и састоји се од стабилизатора и кормила дубине. Вертикални реп се састоји од вертикалног стабилизатора и кормила правца. На кормилу правца је уграђен тример-серво компензатор.

Стајни трап Авион има стајни трап система трицикл, предња носна нога има четири точка са гумама ниског притиска а задње ноге које представљају и основне, се налазе испод трупа авиона и свака има по 8 точкова са нископритисним гумама. Авион има укупно 20 точкова који му омогућавају безбедно слетање и на лоше припремљеним пистама.

Радарски систем Радар "Вега-М" је пројектовао МНИИП, Москва, а произвео НПО Вега. „Вега-М” може истовремено да прати до 150 циљева у радијусу од 230 километара.

  • А-50 - Прва серијска варијанта.
  • А-50И - Заједничка руско-израелска модификација А-50, намењена Ваздухопловству НР Кине. Да би се то постигло, један од серијских А-50 је претворен у ТАНТК, уз накнадну реконструкцију РТК-а у Израелу. Из разних разлога пројекат није реализован, а летелица без РТК је предата Кини, где је самостално завршена. Добио ознаку КЈ-2000.
  • А-50ЕИ - Извозна верзија АК АВАЦС за индијско ваздухопловство. Изграђен је опремањем авиона Ил-76ТД, на који су уграђени мотори ПС-90А-76 и РТК са мултифункционалним пулсно-доплеровим радаром ЕЛ/В-2090 израелске компаније Елта.
  • А-50У - најновија варијанта авиона А-50. Инсталиран је нови радио-технички комплекс са побољшаним параметрима.

Оперативно коришћење

[уреди | уреди извор]

Главни (AWACS) радарски систем А-50У ваздушни радарски систем упозорења и навођења је Шмел-М који производи Вега.

Садржи:

  • радарски систем
  • систем за селекцију података
  • испитивач-одговарач и систем за пренос сигнала
  • дигитални рачунарски систем
  • опрема за идентификацију пријатеља или непријатеља (ИФФ).
  • командна радио веза за вођење ловаца
  • систем за заштиту комуникација
  • радио комуникациона опрема
  • телеметријска / кодна опрема
  • опрема за регистрацију.

Радарски и системи за навођење имају капацитет да прате 50 до 60 циљева истовремено и да истовремено воде десет до 12 борбених авиона[7]

Авион Беријев А-50 се користи у 5 земаља ово су стални корисници. Привремено су ови авиони стационирани у Сирији и Белорусији.

Земље које су користиле авион

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Yefim Gordon, Dmitriy Kommisarov: Flight Craft 6: Il'yushin/Beriyev A-50. Pen & Sword Books Ltd, 2015. ISBN 978-1-4738-2391-4.
  • Yefim Gordon, Dmitriy Komissarov, Sergey Komissarov: OBB Ilyushin: A History of the Design Bureau and Its Aircraft. ISBN 978-1-8578-0187-3.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]