Пређи на садржај

Сведок

С Википедије, слободне енциклопедије

Сведок или очевидац је лице које је било на месту неког догађаја, и јасно видело и чуло шта се десило на том месту. Обично очевице ако је у питању неко тешко кривично дело позивају пред суд, како би посведочили шта се заиста десило на том месту.[1][2][3]

Вештак или експертни сведок је онај који наводно има специјализовано знање релевантно за питање од интереса, чије знање наводно помаже да се добију други докази,[1] укључујући друга сведочења, документарне доказе или физичке доказе (нпр, отисак прста). Вештак може, али и не мора, бити и перципиентни свједок, као код лекара, или може, али не мора, лечити жртву несреће или злочина.

Крунски сведок је онај који инкриминише бивше саучеснике у злочину који након тога добија од стране суда нижу казну, имунитет или/и заштиту себе или/и своје породице. Након што суду доставе своје сведочење, често улазе у програм заштите сведока.[2]

Тајни сведок или анонимни сведок је онај чији идентитет суд чува у тајности.[3]

Поузданост

[уреди | уреди извор]

Иако се често претпоставља да су искази очевидаца поузданији од посредних доказа, студије су показале да је индивидуално, одвојено сведочење сведока често мањкаво.[4] Погрешна идентификација сведока може бити резултат фактора као што су погрешно запажање и памћење, или пристрасност, или може укључивати свесно лажно сведочење сведока. Ако је више људи сведочило злочину, могуће је тражити заједничке тачке у њиховом сведочењу, за које је већа вероватноћа да ће представљати догађаје онако како су се десили, иако су разлике очекиване и саме по себи не указују на непоштење. Идентификација сведока ће помоћи истражитељима да стекну представу о томе како изгледа осумњичени за злочин, али сећање сведока укључује погрешне или обмањујуће елементе.[5]

Једна студија је укључивала експеримент у којем су субјекти деловали као поротници у кривичном предмету. Поротници су чули опис пљачке-убиства, аргумент оптужбе, а потом и аргумент одбране. Неки поротници су чули само посредне доказе; други су чули од службеника који је тврдио да идентификује оптуженог. У првом случају, 18% процената прогласило је оптуженог кривим, али је у другом случају 72% прогласило оптуженог кривим (Лофтус 1988).[6]

Полицијска постројавања у којима очевидац издваја осумњиченог из групе људи у полицијској станици често су грубо сугестивна и дају лажан утисак да се сведок сетио осумњиченог. У другој студији, студенти су гледали монтирани злочин. Сат времена касније прегледали су фотографије. Недељу дана касније од њих је затражено да изаберу осумњиченог из реда људи. 8% постројених људи погрешно је идентификовано као криминалци. 20% невиних људи чије су фотографије биле укључене грешком је идентификовано.[7]

Једна друга студија је разматрала 65 случајева „погрешних кривичних осуда невиних људи“. У 45% случајева криве су грешке очевидаца.[8]

Проучавање сећања сведока доминирало је у области истраге. Као што Хаф и Ратнер[9] примећују, појединачно најважнији фактор који доприноси погрешној осуди је погрешна идентификација сведока.[10]

Кредибилитет

[уреди | уреди извор]

Веродостојан сведок је особа која делује као сведок, укључујући и сведочење на суду, чије се сведочење доживљава као истинито и уверљиво.[11][12] Други сведоци се могу сматрати мање веродостојним или немају кредибилитет.[13] Процена кредибилитета се врши за сваког сведока и на њу не утиче број сведока који сведоче.[14] На кредибилитет сведока утиче неколико фактора. Генерално, сведоци се доживљавају као веродостојнији када се перципирају као тачнији и мање сугестивни.[15][16]

У обичајном праву, термин би се могао користити у вези са давањем сведочења, или за сведочење докумената.[17] У савременом енглеском праву, веродостојан сведок је онај који „не говори из друге руке“.[18] У шкотском закону, веродостојан сведок је онај „чији се кредибилитет препоручује председавајућем судији... чија је поузданост” добра.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Discovery”. www.justice.gov (на језику: енглески). 2014-11-07. Приступљено 2020-10-22. 
  2. ^ а б „Good practices for the protection of witnesses in criminal proceedings involving organized crime” (PDF). United Nations. 2008. стр. 19. Приступљено 21. 10. 2020. 
  3. ^ а б „Witness protection and anonymity | The Crown Prosecution Service”. www.cps.gov.uk. Приступљено 2020-12-14. 
  4. ^ „APA PsycNet”. psycnet.apa.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-05. 
  5. ^ Ebbesen, Ebbe B.; Rienick, Cynthia B. (1998). „Retention interval and eyewitness memory for events and personal identifying attributes.”. Journal of Applied Psychology. 83 (5): 745—762. PMID 9806014. doi:10.1037/0021-9010.83.5.745. 
  6. ^ Loftus, Belinda; Coppock, Christopher (1988). „Bridging the Gulf”. Circa (38): 25—28. ISSN 0263-9475. JSTOR 25557277. doi:10.2307/25557277. 
  7. ^ „University of Nebraska Center for Great Plains Studies”. Plains Anthropologist. 22 (75): 50. фебруар 1977. ISSN 0032-0447. doi:10.1080/2052546.1977.11908818. 
  8. ^ Convicting the Innocent: Sixty-Five Actual Errors of Criminal Justice by Borchard, pg 367
  9. ^ „NCJRS Abstract - National Criminal Justice Reference Service”. www.ncjrs.gov (на језику: енглески). Приступљено 2018-04-16. 
  10. ^ Huff, C. Ronald; Rattner, Arye; Sagarin, Edward; MacNamara, Donal E. J. (5. 9. 2016). „Guilty Until Proved Innocent: Wrongful Conviction and Public Policy”. Crime & Delinquency. 32 (4): 518—544. S2CID 145281693. doi:10.1177/0011128786032004007. 
  11. ^ Dowd, Rebecca; Hunter, Jill; Liddell, Belinda; McAdam, Jane; Nickerson, Angela; Bryant, Richard (11. 7. 2018). „Filling Gaps and Verifying Facts: Assumptions and Credibility Assessment in the Australian Refugee Review Tribunal”. International Journal of Refugee Law. 30 (1): 71—103. doi:10.1093/ijrl/eey017. 
  12. ^ Hill, Gerald N. (2002). The people's law dictionary : taking the mystery out of legal language. New York, NY: MJF Books. ISBN 9781567315530. 
  13. ^ Tenney, Elizabeth R.; MacCoun, Robert J.; Spellman, Barbara A.; Hastie, Reid (јануар 2007). „Calibration Trumps Confidence as a Basis for Witness Credibility”. Psychological Science. 18 (1): 46—50. PMID 17362377. S2CID 10464801. doi:10.1111/j.1467-9280.2007.01847.x. 
  14. ^ Lehman, Jeffrey; Phelps, Shirelle (2005). West's Encyclopedia of American Law. Detroit: Thomson/Gale. стр. 407. ISBN 9780787663773. 
  15. ^ Newcombe, Peter A.; Bransgrove, Jennifer (јул 2007). „Perceptions of witness credibility: Variations across age”. Journal of Applied Developmental Psychology. 28 (4): 318—331. doi:10.1016/j.appdev.2007.04.003. 
  16. ^ Leippe, Michael R.; Manion, Andrew P.; Romanczyk, Ann (август 1992). „Eyewitness persuasion: How and how well do fact finders judge the accuracy of adults' and children's memory reports?”. Journal of Personality and Social Psychology. 63 (2): 181—197. doi:10.1037/0022-3514.63.2.181. 
  17. ^ Wong, Anna (2020). „Looks Can Be Deceiving: The Irrelevance of Demeanour in Witness Assessments”. Criminal Law Quarterly. 68. 
  18. ^ а б Words and phrases legally defined, Vol. 1 (3rd изд.). London: Butterworths. 1988. стр. 373-374. ISBN 9780406080431. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]