Силикати
Силикати су соли силикатне киселине.[1] Они су најбројнија група минерала.
Највећи број стена изграђен је од силиката. У свим силикатима се јављају стабилне групе силицијум оксида (SiO4) које граде мали јони силицијума и велики јони кисеоника. Друга карактеристична особина силиката је могућност замене у кристалној решетки јона силицијума јоном алуминијума. Такви силикати носе назив алуминосиликати
Основни састојци силиката су: кисеоник, силицијум, алуминијум, гвожђе, калцијум, магнезијум, натријум и калијум. У силикатима се могу јавити и литијум, берилијум, баријум и манган. Често се у силикатима јавља и вода, некада и водоник.
У састав неких силиката улази велики број елемената тако да је њихов састав често веома сложен.
Врсте силиката
Минерали силикати
Силикати су подељени према начину на који су (SiO4) тетраедри повезани на:
* незосиликате
оливин- Оливине иначе сматрамо изоморфним смјешама двије крајње компоненте форстерита (Mg2SiO4) и фајалита (Fe2SiO4) између којих постоје постурни прелази. Оливини су веома значајни састојци магматских стијена и то групе базичних и ултрабазичних и на ниским температурама су веома нестабилни.
гранат- Минерали ове групе су веома распрострањени у свим врстама стијена. Разноврсни су по саставу али се могу свести на заједничку формулу: X3y2(SiO4)3 гдје је X двовалентан катјон Mg2+, Fe2, Ca2,, Mn2+ a Y тровалентан катјон Fe3+, Al3+, Cr3+. На основу присуства појединих катјона гранати образују читав низ врста: пироп, алмандин, спесартин, уваровит, гросулар, андрадит. Боја граната варира од безбојних, преко жућкастих до зеленкастих, црвених до црних.
Види још
Референце
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
Литература
- Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy (20th изд.). Wiley. ISBN 978-0-471-80580-9.