Википедија

Супраслска лавра — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м нормативна контрола
More used with only one reference definition: 1 new reference and 4 new reference calls.
Ред 92:
Пруске власти 1799. године нису одобриле избор Мелеција Осуховског за новог игумана манастира и оптужиле га да није платио два износа због двојице трговаца. Као резултат тога, Осуцховски је морао да напусти Супрасл. Леон Лудвик Јаворовски је био нови кандидат за претпостављеног заједнице, али његов избор је потврђен тек 1805. године.<ref name=":16">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}</ref>
 
Године 1807. према Тилжинском уговору, Супрасл је заједно са целом [[Бјалисток|Бјалисточком регијом]] ушао у састав Руске империје.<ref name="Именован-20240420175939">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}</ref>
 
==== Базилијанска штампарија у Супраслу ====
[[Датотека:Супрасль. Літургікон, або Служэбнік (1692–1695). Выява Караля Станіслава Радзівіла.jpg|мини|Liturgikon, czyli Sługa (1692–1695), штампан у супраслској штампарији и украшен гравираним ликом Станислава Радзивила.]]
Године 1693, трудом кијевског митрополита Кипријана Жоховског, у манастиру се појавила штампарија, пренета из Василијанског манастира у Виљнусу.<ref name=":17">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}</ref> Прва ствар која је штампана у манастиру био је унијатски Служебник (мисал).<ref name=":17" /> Заузврат, прва књига у целини написана у Супраслу (штампање Служебника је почело у Вилнусу) било је житије [[Онуфрије|св. Онуфрије]] објављено 1696. године.<ref>{{Cite book|urlname=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695"Именован-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}<20240420175939"/ref> Митрополит Кипријан Жоховски је тестаментом завештао штампарију свом рођаку, али су је супрашки базилијани задржали у манастиру. У наредној деценији, међутим, његова активност није била веома жива. Ситуација се променила након што је Леон Кишка преузео дужност надређеног. Године 1711. у Супрасљу је штампан „''Zapach mirrhowego snopka, to jest modlitwy nabożne o Męce Pańskiej i N. Panny'', ''Garści mirrhowego snopka''”, а годину дана касније ''Snopek mirrhy gorzkiej Męki Jezusowej i jego Matki Najświętszej Panny''.<ref name=":18">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}</ref> Године 1713, захваљујући напорима Леона Киске, Конгрегација за унапређење вере је издала декрет којим је одобрила делатност штампарије.<ref name=":18" />
[[Датотека:Супрасль. Літургікон, або Служэбнік (1692–1695). Тытульны аркуш.jpg|мини|Liturgikon, czyli Sługa (1692–1695), насловна страна.]]
Издавачка кућа Базилианов је издала преко три стотине тзв Супраслске штампе – ​​углавном са религиозним садржајем (преводи јеванђеља, молитвенике, апокриф, омилије, песме). Секуларна продукција је обухватала: ликовну, популарну, политичку литературу и научне дисертације.<ref>{{Cite book|urlname=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695"Именован-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}<20240420175939"/ref>
 
Године 1720, три године након што је Леон Кишка преузео дужност кијевског унијатског митрополита, Замошки синод сазван на његову иницијативу одлучио је да унијатски обред буде сличан латинском. У Супраслској штампарији започето је штампање богослужбених књига неопходних за потребе реформисане Цркве. Године 1722. објављене су прве књиге које је препоручио синод. Укупно је у годинама 1711–1728 у Супраслу штампано 65 различитих текстова, од којих је велика већина (40) била на пољском, 13 на латиници и 12 на ћирилици. Поред литургијских књига, које су потом достављане црквама широм метрополе, Супрасл је штампао и популарне молитвенике, календаре и предмете које су наручили одређени приватници или католички манастири у региону. Године 1727. у манастиру је издат ''Thron ojczysty'' А. Колуда.<ref>{{Cite book|urlname=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695"Именован-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}<20240420175939"/ref> После смрти Леона Киске 1728. године, делатност штампарије је ослабила, такође због лошег управљања од стране жупана Јозефа Островског.<ref name=":13" /> Такође након што је Јерзи Булхак преузео дужност опата Супрасла 1733. године, није дошло до значајнијег побољшања у овом погледу, јер је претпостављени био првенствено заинтересован за проширење манастира, а не за развој штампарије. Штампарија је, међутим, задржала славу коју је стекла претходних деценија. До краја 18. века објављивала је, између осталог, збирка превода Јана Андрзеја и Станислав Морсзтиниан ''Morsztyniana collectio insignis'' (1752), расправа В. Песког ''Domina palatii regina libertas'' (1736), [[Езоп]]ове бајке ''Ezop nowy polski'' (1750 и 1767), расправа о споровима око Острога ''Akta publiczne do interessu Ostrogskich należące'' (1754–1756), силва К. Ниесиоловског ''Otia publica'' i ''Otia domestica'' (1743 и 1752).<ref name=":13" />
 
У другој половини 18. века штампарија је све чешће објављивала световне текстове усмерене на ширење знања. Године 1767. објављена је кратка збирка пољске историје и географије Т. Вагија, 1770. приручник за војну тактику Де Јенеиа Партизанта, односно ''Partyzant czyli sztuka prowadzenia pomyślnie wojny podjazdowej'', 1774. и 1779. године студија о биљу под називом „''Wiadomość ciekawa, czyli skutek zbóż, jarzyn i ziół''а.<ref name=":13" /> Број штампаних богослужбених књига за потребе Унијатске цркве знатно се смањио, док је за потребе староверских заједница настало 85 таквих публикација.<ref name=":13" /> Године 1784. префект штампарије Мелеци Осучовски потпуно је променио њен профил – од тада је Супрасл углавном коришћен за издавање световне лепослове, економских, медицинских, пољопривредних и правних водича, као и политичких и друштвених уџбеника и новинарски текстови. Штампарија је такође започела прештампавање популарних текстова, дајући лажно место издања или не наводећи да је дело издала манастирска штампарија.<ref name=":14" /> Базилијани су издавали и песмарице и молитвенике, зборнике проповеди, верске расправе, календаре и богослужбене књиге за староверце, али су потпуно одустали од издавања сличних дела за сопствене потребе Цркве – овде су се још увек користиле њихове старије књиге или издања вилњуске и почајевске штампарије.<ref name=":15" /> Издавачка кућа је 1790. године добила привилегију краља [[Станислав II Август Поњатовски|Станислава Августа Поњатовског]].<ref name=":15" />
Ред 106:
Посесивне пруске власти су озбиљно ограничиле делатност штампарије. Године 1796. немачки штампар Ј. Кантер је доведен у [[Бјалисток]] и преузео је издавање званичних печата. Накнадно је базилијанима било забрањено да објављују световне календаре, а након одбијања да продају целу издавачку кућу Кантеру, власти су почеле да их узнемиравају сталним проверама, а 1800. године увеле су цензуру над свим публикацијама. До 1803. базилијани су објавили само неколико верских текстова и водича. Године 1803. освајачи су коначно натерали монахе да их продају радионицу за Ј. Аппелбауму (бившем купца штампарије Кантер).<ref name=":16" />
 
Укупно, током свог постојања, штампарија је објавила око 500 јединица, од чега 71% на пољском, 18% на ћирилици, 10,5% на латиници и 0,5% на литванском.<ref>{{Cite book|urlname=https://www.worldcat.org/oclc/458743530|title=Dziedzictwo Unii Brzeskiej : z dziejów oficyny wydawniczej OO Bazylianów w Supraślu (1695"Именован-1803)|last=Cubrzyńska-Leonarczyk|first=Maria|date=2007|publisher=Książnica Podlaska im. Łukasza Górnickiego|isbn=978-83-60368-12-1|location=Białystok|oclc=458743530}}<20240420175939"/ref>
 
Истраживања о судбини супрашког књижног фонда водили су: Надежда Морозова, Сергиуш Темчин, Николај Николајев, Лариса Шчавинска, Антони Миронович, Јозеф Марошек.<ref>{{Cite web|url=https://ossolineum.pl/wp-content/uploads/2017/03/zimnoch.pdf|title=Katarzyna Zimnoch:|url-status=live}}</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Супраслска_лавра”