Текстура — разлика између измена

Док је [[визуелна перцепција]] линије и површине, иако мање директна од тактилне, поузданија од ње, и лакша за тумачење у свести, дотле је тактилна перцепција за схватање текстуре од примарног значаја. То се одражава и у говорном језику. Речи које симболишу текстуралне појаве означавају тактилне осећаје. Појмови гладак и рапав спонтано се у свести везују за чуло додира. Ово не значи да нас и [[чуло вида]] не може, посредством светлости, известити о томе да ли је неки предмет гладак или рапав. Визуелна слика текстуре је чак комплетниија, јер су чисто тактилним особинама глаткоће и рапавости придодате и особине које је [[светлост]] изазвала и додала тактилним појавама површине. Тако се под утицајем светлости нека површина перципиране само као глатка или рапавахрапава, него и као мат или сјајна.

Услед тога '''две основне групе текстура''': '''глатке и рапаве''' храпаве, деле се на још по две.

'''Глатке текстуре''' деле се :

'''Рапаве'''Храпаве се деле на :

# РапавеХрапаве са сјајем

# РапавеХрапаве мат

'''Сјајне''' су оне''' текстуре '''које добро и правилно одбијају светлост а '''мат''' су оне које светлост одбијају слабо и неправилно.

Текстура је ликовни елемент који најдиректније говори о самој природи материје, о њеној грађи , о њеном структуралном карактеру. Док површина и линија описују какав је изглед предмета, текстура говори о томе какав му је састав.

== Текстура кроз историју уметности[[уметност]]и ==

Као ликовни елемент текстура се јавља много касније од линије и површине . Никад није самостални елемент, увек је у оквиру ликовних целина, где се придружује осталим елементима, да боље и ближе означи структуру представљених предмета и тиме појача њихову [[материјалност]] и њихову предметну присутност у [[композицијаКомпозиција слике|композицији]].

'''У [[примитивне цивилизације|примитивним цивилизацијама]]''' она се тесно везивала за [[примењена уметност|примењену уметност]] и једино је ту коришћена као готово самостално ликовно средство за уношење реда у све врсте [[ткање|ткања]], [[плетење|плетења]], оплитања, чипкања , низања. Користећи пруће, сламу, вуну, [[памук]], шкољке, шљокице, перлице, примитивни народи остварили су велико богатство и разноликост текстура које имају чисто пластички значај, значај једног оствареног реда и израза у тактилно-визуелној области.

'''У [[модерна уметностмодернизам|модерној уметности]]''' текстури се посвећује посебна пажња. У неким '''[[кубизам|кубистичким]]''' композицијама она је доминантан елемент, а код '''[[енформел|енформела]]''' она је тема слике и цела композиција ограничава се на игру текстуре и тражење њихове специфичне изражајности.

Научни продор у материју, [[микрофотографија]] и [[телефотографија]] и снимање тела у васиони свакако су одиграли значајну улогу у стварању климе за појаву енформела и '''[[поп -арт|поп-арта]]'''а, који је исто тако један облик појачаног интересовања за материју, па и за тектуру , као најадекватнији вид њене структуралне грађе.

'''Велика актуелност вештачких текстура у [[архитектура|архитектури]]''' и примењеној уметности[[уметност]]и је вероватно последица продора пластичних маса , које у човековом животу заузимају све више места и замењују материјале, којима се човек све до скора служио, а које су по структури своје грађе увек богате и разнолике, па пружају оку комплетан визуелни доживљај, анимирајући, активирају и радњу . [[пластика|Пластичне]] материје су, насупрот томе, по природи аморфне , неиздиференциране, сиромашне и за око досадне и пасивизирајуће, негативног дејства на визију па услед тога и на психу. Спас се тражи у текстури и [[боја|боји]]. Оне треба да надокнаде природне визуелне недостатке [[материјал|вештачких материјала]].