Овидијеве Метаморфозе

Метаморфозе је еп који је Овидије, већ као зрео песник, објавио као своје обимом највеће дело. Садржај 15 књига су 250 прича које су написане у хексаграмима, а укупан број хексаграма је 11995. Приче обрађује низ митова који за тему имају преображаје и отелотворења појава, догађаја или појмова у разноразна обличја, од прве метаморфозе Хаоса до претварања Цезара у Звезду и апотеозе Августа.[2]

Корице књиге Метаморфозе
George Sandys's 1632 edition of Ovid's Metamorphosis Englished
Насловна страница издања из 1556. коју је објавио Јоанес Грифијус (украсна ивица је додата накнадно). Хајден Вајтова колекција ретких књига, Универзитет Калифорније, Санта Круз[1]

Ликови у Овидијевим Метармофозама пролазе кроз невероватне преображаје – или су полубогови или јунаци и хероји или обични људи са свим својим манама и врлинама, а све шта има се догађа, Овидије приповеда стилом који је испуњен фантастиком.

Овидије је Метаморфозама покушао и успео створити свој opus perpetuum, еп који је пун духа, а изграђен је на свету античког мита.

Из овог епа до данас су остали чувени одломци о претварању Дафне у ловор, о љубави Пирама и Тизбе, о Јасону и Медеји, о Ниоби, Дедалу и Икару, идилична новела о Филемону и Баукиди, као и мит о Орфеју и Еуридици.

Једно од најутицајнијих дела у западној култури, Метаморфозе, инспирисале су ауторе као што су Данте Алигијери, Ђовани Бокачо, Џефри Чосер и Вилијам Шекспир. Бројне епизоде из песме приказане су у признатим делима скулптуре, сликарства и музике. Иако је интересовање за Овидија избледело након ренесансе, дошло је до поновног оживљавања пажње за његово дело крајем 20. века. Данас Метаморфозе настављају да инспиришу и препричавају се кроз различите медије. Направљени су бројни преводи дела на енглески, од којих је први направио Вилијам Какстон 1480.[3]

Извори и модели

уреди

Овидијев однос према хеленистичким песницима био је сличан односу самих хеленистичких песника према њиховим претходницима: показао је да је читао њихове верзије ... али да је ипак могао да третира митове на свој начин.

Карл Галински[4]

На Овидијеву одлуку да мит учини доминантним предметом Метаморфоза утицала је предиспозиција александријске поезије.[5] Међутим, док је у тој традицији то служило као повод за моралну рефлексију или увид, он ју је уместо тога учинио „предметом игре и веште манипулације“.[5] Модел за збирку митова о метаморфози произашлих из већ постојећег жанра поезије метаморфозе у хеленистичкој традицији, чији је најранији познати пример Бојова Ornithogonia — сада фрагментарна песма која прикупља митове о метаморфозама људи у птице.[6]

Постоје три примера Метаморфоза каснијих хеленистичких писаца, али се мало зна о њиховом садржају.[4] Хетеројумена Никандра из Колофона је познатија и очигледно је утицала на песму — 21 прича из овог дела обрађена је у Метаморфозама.[4] Међутим, на начин типичан за писце тог периода, Овидије се значајно одступио од својих модела. Метаморфозе су биле дуже од било које претходне збирке митова о метаморфози (Никандерово дело се састојало од вероватно четири или пет књига)[7] и позиционирале су се унутар историјског оквира.[8]

Неке од Метаморфоза потичу из ранијег књижевног и поетског третмана истих митова. Овај материјал је био различитог квалитета и свеобухватности — док је део био „фино обрађен“, у другим случајевима Овидије је можда радио полазећи од ограниченог материјала.[9] У случају често коришћеног мита као што је мит о Ији у првој књизи, који је био предмет књижевне адаптације још у 5. веку пре нове ере, као и у генерацији непосредно пре његове, Овидије реорганизује и иновира постојећи материјал како би у први план ставио своје омиљене теме и отелотворио кључне теме Метаморфозе.[10]

Садржај

уреди
 
Дуборез из Вергилија Солиса, који илуструје апотеозу Јулија Цезара, завршни догађај песме (XV.745–850)

Научницима је било тешко да сврстају Метаморфозе у жанр. Поема се сматра епом или врстом епа (на пример, антиепом или лажном епиком);[11] Kollektivgedicht који спаја низ примера у минијатурној форми, као што је епилион;[12] узорковање једног жанра за другим;[13] или једноставно наратив који је неподесан за категоризацију.[14]

Генерално се сматра да ова поема испуњава критеријуме за еп; прилично је дугачка, садржи односи на преко 250 наратива у петнаест књига;[15] састављена је у дактилском хексаметру, метрици античке Илијаде и Одисеје, и савременијег епа Енејидe; и третира високoкњижевну тему мита.[16] Међутим, ова поема „обрађује теме и користи тон готово сваке врсте књижевности“,[17] у распону од епа и елегије до трагедије и пасторала.[18] Коментаришући о дебати о жанру, Карл Галински је изнео мишљење да би „... било погрешно ставити ознаку било ког жанра на Метаморфозе“.[14]

Метаморфозе су свеобухватне у својој хронологији, говорећи о стварању света до смрти Јулија Цезара, која се догодила само годину дана пре Овидијевог рођења,[13] упоређене су са делима универзалне историје која су постала важна у 1. веку п. н. е..[17] Упркос својој очигледно непрекинутој хронологији, научник Брукс Отис је идентификовао четири поделе у наративу:[19]

  • Књига I – Књига II (крај, ред 875): Божанствена комедија
  • Књига III – Књига VI, 400: Богови осветници
  • Књига VI, 401 – Књига КСИ (крај, ред 795): Патос љубави
  • Књига XII – XV књига (крај, ред 879): Рим и обожени владар

Теме

уреди
 
Аполон и Дафна (око 1470–1480) by Антонија дел Полајуола, прича је о трансформацији у Метаморфозама — он жуди за њом, а она му побегне претварајући се у ловор.

Различити жанрови и поделе у наративу омогућавају Метаморфозама да прикажу широк спектар тема. Научник Стивен М. Вилер примећује да су „метаморфоза, променљивост, љубав, насиље, уметност и моћ само неке од обједињујућих тема које су критичари предлагали током година“.[20]

Метаморфоза

уреди

Метаморфоза или трансформација је обједињујућа тема међу епизодама Метаморфозе. Овидије експлицитно подиже њен значај у почетним редовима песме: In nova fert animus mutatas dicere formas / corpora; („Намеравам да говорим о облицима промењеним у нове ентитете;“).[21] Пратећи ову тему често је насиље нанесено жртви чија трансформација постаје део природног пејзажа.[22] Ова тема спаја много истражену опозицију између ловца и прогоњеног[23] и тематску напетост између уметности и природе.[24]

Постоји велика разноликост међу врстама трансформација које се дешавају: од човека до неживог предмета (Нилеус), сазвежђа (Аријаднина круна), животиње (Пердикс); од животиња (мрави) и гљиве (печурке) до човека; пола (хијене); и боје (шљунак).[25] Саме метаморфозе се често метатекстуално налазе унутар песме, кроз граматичке или наративне трансформације. У другим временима, трансформације се развијају у хумор или апсурд, тако да, полако, „читалац схвата да га имају“,[26] или се сама природа трансформације доводи у питање или поткопава. Овај феномен је само један аспект Овидијеве екстензивне употребе илузије и прерушавања.[27]

Референце

уреди
  1. ^ „The Hayden White Rare Book Collection”. University of California, Santa Cruz. Приступљено 15. 4. 2013. 
  2. ^ More, Brookes. Commentary by Wilmon Brewer. Ovid's Metamorphoses (Translation), pp. 353–86, Marshall Jones Company, Francestown, NH, revised edition, (1978) ISBN 978-0-8338-0184-5, LCCN 77-20716.
  3. ^ More, Brookes. Commentary by Wilmon Brewer. Ovid's Metamorphoses (Translation), pp. 353–86, Marshall Jones Company, Francestown, NH, revised edition, (1978) ISBN 978-0-8338-0184-5, LCCN 77-20716.
  4. ^ а б в Galinsky 1975, стр. 2.
  5. ^ а б Galinsky 1975, стр. 1.
  6. ^ Fletcher, Kristopher F. B. (2009). „Boios' Ornithogonia as Hesiodic Didactic” (PDF). Classical Association of the Middle West and South (CAMWS). 
  7. ^ Galinsky 1975, стр. 2–3.
  8. ^ Galinsky 1975, стр. 3.
  9. ^ Anderson 1997, стр. 14.
  10. ^ Anderson 1997, стр. 19.
  11. ^ Farrell 1992, стр. 235.
  12. ^ Wheeler 2000, стр. 1.
  13. ^ а б Solodow 1988, стр. 17–18.
  14. ^ а б Galinsky 1975, стр. 41.
  15. ^ Galinsky 1975, стр. 4.
  16. ^ Harrison 2006, стр. 87.
  17. ^ а б Solodow 1988, стр. 18.
  18. ^ Harrison 2006, стр. 88.
  19. ^ Otis 2010, стр. 83.
  20. ^ Wheeler 1999, стр. 40.
  21. ^ Swanson, Roy Arthur (1959). „Ovid's Theme of Change”. The Classical Journal. 54 (5): 201—05. JSTOR 3295215.  (потребна претплата)
  22. ^ Johnston, Ian. „The Influence of Ovid's Metamorphoses”. Project Silver Muse. University of Texas at Austin. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  23. ^ Segal, C. P. Landscape in Ovid's Metamorphoses (Wiesbaden, 1969) 45
  24. ^ Solodow 1988, стр. 208–213.
  25. ^ Ian, Johnston. „The Transformations in Ovid's Metamorphoses. Vancouver Island University. Архивирано из оригинала 06. 01. 2017. г. Приступљено 9. 5. 2013. 
  26. ^ Galinsky 1975, стр. 181.
  27. ^ Von Glinski, M. L. Simile and Identity in Ovid's Metamorphoses. Cambridge: 2012. p. 120 inter alia

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди