Запаљење плућа

Респираторни систем

Упала плућа или пнеумонија је акутно, најчешће инфективно запаљење плућног паренхима које захвата алвеолне просторе и интерстицијум (простор између алвеола) плућа. Када су упалом захваћене алвеоле једног или више плућних лобуса, обољење се назива лобусна пнеумонија. Када су захваћене алвеоле једног сегмента, пнеумонија се карактерише као сегментна или лобулусна, а када је запаљење локализовано у више лобулуса истовремено говори се о бронхопнеумонији. Ова болест представља најопасније обољење респираторног система и може бити узрокована различитим микроорганизмима. Јавља се у свим старосним добима, а посебно код особа са различитим хроничним болестима и оштећењима имуног система.

Учесталост

Упала плућа је и данас чест узрок смртности, упркос савременој антибиотској терапији. У Великој Британији од упале плућа годишње умре 60 000 особа. Ова болест односи 10 пута више живота од свих осталих заразних болести. У САД од упале плућа годишње оболи 2 милиона људи, а умре око 30 000, што пнеумонију поставља на шесто место свих узрока смрти и сврстава међу велике јавноздравствене проблеме. У земљама у развоју инфекције доњих дисајних путева најчешћи су узрок умирања.

Особе старије од 65 година имају повећани ризик од упале плућа, јер код њих постепено слабе механизми одбране од инфекција и често су изложени хроничним болестима (хронична опструктивна болест плућа, болести срца, бубрега и јетре, атеросклероза, дијабетес). Веомо често у зимским месецима различите респираторне инфекције и грип претходе појави упале плућа.

Етиологија и патогенеза

Бактерија Streptococcus pneumoniae, најчешћи узрочник упале плућа.

Горња слика показује нормално плућно ткиво посматрано под микроскопом. Бели простори су алвеоле испуњене ваздухом. Доња слика показује плућа са пнеумонијом.

Пнеумонију могу узроковати бактерије, вируси, гљивице, протозое, а може настати и удисањем (аспирацијом) прашине, хемијских супстанци, хране или повраћеног садржаја. Најчешћи узрочник је Streptococcus pneumoniae (пнеумокок), а за њим следе Straphylococcus aureus, Streptococcus viridans, Haemophylus influenzae, Klebsiella pneumoniae и други грам-негативни бацили, Legionella pneumophila, Mycoplasma pneumoniae, вирус Influenzae А и Б, Chlamydia psittaci, Coxiella burnetti (изазивач Q-грознице), гљивице Actinomyces israeli итд. Пулмолози пнеумоније деле на типичне (бактеријске) и атипичне. Бактеријске пнеумоније најчешће узрокују следеће бактерије: пнеумокок, Haemophilus influenzae и Moraxella catarrhalis. Атипичне пнеумоније узрокују бактерије као Mycoplasma pneumoniae, Chlamydia pneumoniae, Legionella, али и респираторни вирус и оне захтевају другачији терапијски приступ у односу на бактеријске пнеумоније.

До обољења долази када су одбрамбени механизми респираторног система поремећени или одбрамбене снаге организма смањене. Као предиспонирајући чиниоци често се наводе расхлађење организма, употреба алкохола, примена анестезије, инфекције горњих дисајних путева и хронични бронхитис.

Инфекција алвеола настаје удисањем пнеумокока или других узрочника у слузи из горњих дисајних путева. Слуз штити пнеумококе и олакшава њихово размножавање. На лезију алвеола организам одговара лучењем серозне запаљенске течности, која се шири центрифугално и тако још више разноси узрочнике болести. Коначно, оба плућна крила постају "консолидована", што значи испуњена течношћу и остацима ћелија. У запаљенском ексудату бактерије се такође добро разножавају и брзо се шире, а он почиње полако да се мења. Прво се фибриноген у њему претвара у нерастворни фибрин и ексудат добија црвену боју због присуства црвених крвних ћелија ("hepatisatio rubra"). Након тога на место инфекције долазе леукоцити, па течност постаје сива или сивожута ("hepatisatio grisea"). Леукоцити фагоцитују (уништавају) пнеумококе, а у томе им помажу и опсонини и друга антитела и макрофаги. Као резултат, долази до нормализовања плућног ткива, али не у свим алвеолама јер се промене у њима не развијају истовремено.

Клиничка слика

Као и већина инфективних обољења и пнеумонија се карактерише присуством неспецифичних и специфичних симптома. Општи симптоми (неспецифични) слични су као код осталих инфекција, а то су грозница, губитак апетита, знојење, дрхтавица, болови у мишићима и зглобовима и главобоља. Код неких болесника постоје анамнезни подаци о непосредно преболелој инфекцији горњих дисајних путева, обично вирусног порекла. Код инфекција изазваних пнеумококом или стафилококом тешка слика болести може се развити у току неколико сати, док је код пнеумоније проузроковане микоплазмом развој продужен на две до три недеље. Поремећај свести и конфузност прате пнеумоније изазване пситакозом. Респираторни симптоми варирају, и зависе од имуног система особе и тежине болести. Кашаљ се јавља код скоро свих оболелих, недостатак ваздуха осећа више од две трећине, плеурални бол око 60%, а искашљава више од половине пацијената. У почетку болести испљувак је оскудан или га нема, а у даљем току постаје гнојав. Висока температура и дрхтавица чести су код младих особа с пнеумококном пнеумонијом, од којих трећина има херпес на уснама. Атипичне пнеумоније, почињу спорије са лакшом клиничком сликом, у односу на бактеријске јер се клинички симптоми развијају поступно. Температура расте постепено и може бити изузетно висока, али је ретко праћена дрхтавицом. Присутни су и општи симптоми, попут главобоље, бола у мишићима и зглобовима, опште слабости и умора. Кашаљ се обично запажа након 3 до 4 дана, и углавном је сув и иритабилан, без могућности искашљавања. Због некарактеристичних симптома дијагноза се поставља касније него у бактеријским пнеумонијама, често тек након рендгенског снимања плућа.

Лабораторијске промене

Пнеумонија. A: Снимак нормалних плућа. B: Снимак плућа са сенкама узрокованих пнеумонијом на десном плућном крилу (лева страна на слици).

Код болесника са пнеумококном и другим бактеријским пнеумонијама обично постоји леукоцитоза (повећан број леукоцита) са нарочито повећаним бројем неутрофилних гранулоцита. Рендгенски налаз може да укаже на распоред и проширеност пнеумонијских процеса. Узрочници болести могу се изоловати у крви и испљувку, а понекад је повећан и титар хладних аглутинина и аглутинина за нехемолитички стрептокок. Такође се понекад могу доказати и антитела против микоплазме или нпр. пролазна лажно позитивна Васерманова реакција итд. Вентилацијски тестови откривају поремећај респирације рестрикцијског типа. Типична пнеумонија пролази кроз 4 стадијума са испљувком рђасте боје или прошараним тракама крви у стадијуму црвене хепатизације.

Дијагноза

Дијагноза упале плућа се поставља након клиничког прегледа, на основу симптоматологије и физичког налаза. Осим тога лекар ће затражити ренгенски снимак плућа и срца, а серолошка испитивања ће показати повишен број леукоцита (белих крвних зрнаца) и увећану седиментацију, што је јасан доказ да се у организму одвија запаљенски процес узрокован инфективним агенсом. Аускултативним налазом примећује се пуцкетање и пенушав шум, карактеристичан за постојање течности у алвеоларном простору. Анализом спутума (испљувка) могуће је изоловати узрочника инфекције и на основу тога прописати адекватну терапију.

Лечење

Правац у лечењу пнеумоније зависиће од изолованог узрочника. Бактеријска пнеумонија се лечи антибиотицима као што су пеницилини, макролиди и цефалоспорини. Неопходно је придржавати се упутстава лекара и динамике узимања терапије, јер у супротном може доћи до неизлечења и поновног повратка болести. Код атипичне пнеумоније препоручује се витаминска терапија са пуно уноса течности у организам. Одређене врсте вирусне упале плућа могу се лечити неким антивирусним лековима, јер антибиотици не делују на вирусе. Изузетак представља атипична пнеумонија изазвана Mycoplasmom pneumoniae и она се лечи. Битан аспект у лечењу пнеумоније представља и симптоматска терапија (терапија која отклања симптоме). Лекари препоручују примену антипиретика (лекови за снижавање телесне температуре) и лекова који ће омогућити лакше искашљавање. Понекад је потребно дуже време да би се болесник опоравио од вирусне него од бактеријске пнеумоније.

Прогноза

Прогноза зависи од више фактора. Пре свега од имуног стања организма болесне особе, старосне доби, узрочника, тежине болести и присутности неких других хроничних болести. Зато је неопходно да се старије особе здраво хране, одмарају и воде рачуна о општем здрављу, а да се и на прву појаву симптома обрате лекару. Важан фактор у превенцији је и правовремена вакцинација. Посебно тешку клиничку слику имају пушачи због већ компромитоване плућне вентилације, и стога се препоручује престанак пушења код ових болесника.

Види још

• Списак познатих жртава упале плућа

Референце

• www.stetoskop.info, уз дозволу аутора. Овлаштење можете видети овде
• С. Стефановић и сарадници: "Специјална клиничка физиологија", Београд-Загреб 1980.
• Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: "Медицинска физиологија", Београд 1999.
• Љ. Бабић, Р. Борота, А. Лучић: "Приручник практичних и семинарских вежби из патолошке физиологије", Нови Сад 2004. ISBN 86-7197-217-8

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).