Гијом Дифе

Гијом Дифе
Дифе (лево) са Жилом Беншоа
Лични подаци
Датум рођења	(1397-08-05)5. август 1397.
Место рођења	Берсел,
Датум смрти	27. новембар 1474.(1474-11-27) (77 год.)
Место смрти	Камбре, Француска

Гијом Дифе (фр. Guillaume Dufay; Берсел, 5. август 1397 — Камбре, 27. новембар 1474) је био франкофламански композитор ране ренесансе. Као централна фигура Бургундијске школе, био је најпознатији и најутицајнији европски композитор 15. века. Дифе је током свог живота био на различитим музичким позицијама, и био је повезан са Бургундском школом, као и међу првим композиторима, или барем претходницима, француско-фламанске школе.

Његово најпознатије и најславније дело, сложени мотет Нупер Росарум Флорес, написано је за освећење куполе Филипа Брунелескија на Фирентинској катедрали и сматра се иконом западне културе. Дифе је иза себе оставио опсежан опус, укључујући комаде који представљају готово сваки жанр полифоничне музике из његовог времена. Његова музика је ефикасно синтетизовала широк спектар стилова: стил чувене Missa Caput, Contenance angloise његовог старијег савременика Џона Данстејпла и технике његових млађих савременика Јоханеса Окегема и Антоана Бјунуа.

Биографија

Детињство и младост

По подацима из његовог тестамента, највероватније је рођен у Берселу код Брисела. Био је ванбрачно дете непознатог свештеника и жене која се звала Мари Ди Фе. Мари се преселила са сином у Камбре настанивши се код рођака који је био црквењак у локалној катедрали. Веза између породице Дифе и катедрале у Камбреу једини је разлог што је позната велика количина података о раном животу Дуфеа, јер је институт водио детаљну евиденцију о свим повезаним особама. Црквене власти су врло брзо уочиле Дифеов талент за музику па му је обезбеђено и адекватно образовање: студирао је музику са Рожером де Есдином 1409. године, а евидентиран је као хорски певач катедрале од 1409. па до 1412. Тих година студирао је са Николасом Малином, а власти, импресиониране његовим талентом, поклониле су му 1411. копију Виледјуовог „Доктринала“. У јуну 1414. са само 16 година већ је био на дужности капелана у Сен Жерију, месту близу Камбреа. Те године је отишао на сабор у Констанцу, где је највероватније остао до 1418. када се вратио у Камбре.

Од Камбреа, па до Италије и Савоје

Од новембра 1418. до 1420. био је помоћник ђакона у катедрали у Камбреу. Поново је напустио Камбре 1420. и отишао у Римини и највероватније Пезаро, где је радио за породицу Малатеста. Иако нема доказа о његовој служби код Малатеста, постоји неколико композиција које се могу везати за тај период. Тамо је упознао композиторе Уга и Арнолда Лантина који су такође били међу музичарима породице Малатеста. Дифе се 1424. вратио у Камбре, овај пут због болести и изненадне смрти рођака код кога је живела његова мајка. Око 1426. поново је отишао у Италију, овај пут у Болоњу у службу кардинала Луја Алемана, папиног легата. У Болоњи је постао ђакон, а око 1428. и свештеник. Године 1428, након смењивања кардинала Алемана, Дифе одлази за за Рим.

Ту је постао члан папског хора, прво у служби Папе Мартина V, а 1431, након Мартинове смрти, и папе Евгенију IV. 1434. постаје диригент у Савоју, где је служио војводи Амадеу VIII; по свему судећи отишао је из Рима због финансијских потешкоћа папског хора и да побегне од потреса и несигурности током борбе између папата и Фирентинске уније. Већ 1435 поново је служио у папској капели, али овога пута у Фиренци - где је папа Еуген био изгнан из Рима 1434 од стране власти устаниче републике, која је симпатисала Базелски сабор и покрет сједињења. 1436 Дифе је компоновао свечани мотет “Nuper rosarum flores” (“Од скора цветају руже”), једну од својих најпознатијих композиција, која је била појана за посвећивање Брунелескијеве куполе на катедрале у Фиренци, где је Еуген живео у егзилу.

Током овог периода Дифе је, такође, започео своје дуго дружење са породицом Есте у Ферари, једном од најпознатијих мецена за време ренесансе, и са којима се вероватно упознао током својих веза са породицом Малатеста; Римини и Ферара нису близу географски, али те две породице су биле спојене браком и Дифе је компоновао најмање једну баладу за Николу III, маркиза од Фераре. 1437 Дифе је посетио град. Када је Николо умро 1441, следећи маркиз је задржао контакт са Дифеом, и не само што је наставио финансијску подршку композитору, већ је и умножавао и дистрибуирао делове његове музике.

Наслеђе

Дифе је био један од последњих композитора који су користили касносредњовековне полифоничне структурне технике попут изоритма, и један од првих који је користио блаже хармоније, фразе и мелодије карактеристичне за рану ренесансу. Његове композиције у већим жанровима (масе, мотети и шансоне) углавном су сличне једна другој; његов углед у великој мери дугује ономе што се сматрало његовом савршеном контролом облика у којима је радио, као и даром за памћење и певање мелодије. Током 15. века универзално се сматрао највећим композитором свог времена, мишљење које је углавном преживело до данас.

Дифе је имењак Дифе Колектива, ансамбла ране музике са историјски потврђеним наступима.

Издања

• Guillaume Dufay, Opera omnia (collected works in six volumes), ed. Heinrich Besseler with revisions by David Fallows. Corpus mensurabilis musicae CMM 1, Rome: American Institute of Musicology, 1951–1995. Further info and sample pages
• Die frühen Messenkompositionen von Guillaume Dufay, ed. R. Bockhold, 1960, Tutzing

Литература

• Hamm, Charles (1980). „Dufay, Guillaume”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 5. London, England: Macmillan Publishers. стр. 674. ISBN 978-1-56159-174-9. 
• Wright, Craig (1994). „Dufay's "Nuper rosarum flores", King Solomon's Temple, and the Veneration of the Virgin”. Journal of the American Musicological Society. 47 (3): 395—427, 429—441. JSTOR 3128798. doi:10.2307/3128798. 
• Planchart, Alejandro Enrique (2001). „Du Fay [Dufay; Du Fayt], Guillaume”. Grove Music Online. Oxford, England: Oxford University Press. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.08268.  (subscription or UK public library membership required)
• Abraham, Gerald; Hughes, Dom Anselm, ур. (1960). Ars Nova and the Renaissance. The New Oxford History of Music. III (1st изд.). New York, New York: Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-316303-4. 
• Boone, Graeme MacDonald (1987). Dufay's Early Chansons: Chronology and Style in the Manuscript Oxford, Bodleian Library, Canonici Misc. 213 (Thesis). Cambridge, Massachusetts: Harvard University. OCLC 606319163. 
• Bukofzer, Manfred F. (1950). Studies in medieval & Renaissance music. New York, New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-00241-6. 
• Fallows, David (1987) [1982]. Dufay. The Master Musicians Series (revised изд.). Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-460-02493-8. 
• Gallo, F. Alberto (1985). Music of the Middle Ages II. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28483-7. 
• Gleason, Harold; Becker, Warren (1981). Music in the Middle Ages and Renaissance. Music Literature Outlines (3rd изд.). Frangipani Press. ISBN 978-0-88284-379-7. 
• Hamm, Charles Edward (1962). „Dating a Group of Dufay Works”. Journal of the American Musicological Society. 15 (1): 65—71. JSTOR 830055. doi:10.2307/830055. 
• Hamm, Charles Edward (2015). Chronology of the Works of Guillaume Dufay. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-7698-3. 
• Kim, Mi-Ock (1990). The Emergence of Harmonic Tonality in Dufay's Songs (Thesis). East Lansing, Michigan: Michigan State University. OCLC 215004828. 
• Lockwood, Lewis (2009). Music in Renaissance Ferrara 1400-1505: The Creation of a Musical Center in the Fifteenth Century. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-970300-5. 
• Blackburn, Bonnie J.; Miller, Clement Albin; Lowinsky, Edward Elias, ур. (1991). A Correspondence of Renaissance Musicians. Oxford, England: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-315153-6. 
• Moll, Kevin N., ур. (2014). Counterpoint and Compositional Process in the Time of Dufay: Perspectives from German Musicology. Oxford, England: Taylor & Francis. ISBN 978-1-135-61733-2. 
• Plamenac, Dragan (1954). „An Unknown Composition by Dufay?”. The Musical Quarterly. Oxford, England: Oxford University Press. 40 (2): 190—200. JSTOR 739670. doi:10.1093/mq/XL.2.190. 
• Planchart, Alejandro (1993). „The Early Career of Guillaume Du Fay”. Journal of the American Musicological Society. 46 (3): 341—368. JSTOR 831925. doi:10.2307/831925. 
• Reese, Gustave (1959). Music in the Renaissance (revised изд.). New York, New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-09530-2. 
• Strohm, Reinhard (2005). The Rise of European Music, 1380-1500. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61934-9. 
• Wright, Craig (1975). „Dufay at Cambrai: Discoveries and Revisions”. Journal of the American Musicological Society. University of California Press. 28 (2): 175—229. JSTOR 830766. doi:10.2307/830766. 
• Gülke, Peter (2003). Guillaume Du Fay: Musik des 15. Jahrhunderts [Guillaume Du Fay: Music of the 15th Century] (на језику: German). Kassel: Bärenreiter. ISBN 978-3-476-01883-0. doi:10.1007/978-3-476-02848-8. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Planchart, Alejandro Enrique (2019). Guillaume Du Fay: The Life and Works. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-16615-8. 
• Rossi, Francesco Rocco (2008). Guillaume Du Fay. Constellatio Musica 18 (на језику: Italian). Palermo: L'Epos. ISBN 978-88-8302-360-6. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Brine, Douglas (2008). „Image, Text and Prayer. The Indulgenced Memorial Tablet of Jean de Libourc (d.1470), Canon of Saint-Omer”. Church Monuments. 23: 45—61, 163—165. 
• Brine, Douglas (новембар 2020). „Musicians and their monuments in the Burgundian Netherlands: some art historical perspectives”. Early Music. 4 (48): 441—464. doi:10.1093/em/caaa059. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Fallows, David (октобар 1987). „The contenance angloise: English Influence on Continental Composers of the Fifteenth Century”. Renaissance Studies. 1 (2): 189—208. JSTOR 24409841. doi:10.1111/j.1477-4658.1987.tb00127.x. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Fallows, David (2001). „Binchois [Binchoys], Gilles de Bins [Binch, Binche] dit”. Grove Music Online. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.03094.  Шаблон:Grove Music subscription
• Fenlon, Iain (2009). Early Music History: Studies in Medieval and Early Modern Music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-10431-9. 
• Karp, Theodore (14. 6. 2007). „Franco-Netherlandish school | musical composition style”. Encyclopædia Britannica. Chicago, Illinois: Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 1. 10. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Nosow, Robert (5. 5. 2017). „Guillaume Du Fay”. Oxford Bibliographies: Music. Oxford: Oxford University Press. doi:10.1093/OBO/9780199757824-0084. CS1 одржавање: Формат датума (веза) (потребна претплата)
• Planchart, Alejandro Enrique (2004) [2001]. „Du Fay [Dufay; Du Fayt], Guillaume”. Grove Music Online. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-1-56159-263-0. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.08268.  Шаблон:Grove Music subscription
• Pryer, Anthony; Fallows, David (2011). „Dufay, Guillaume”. Ур.: Latham, Alison. The Oxford Companion to Music. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957903-7. 
• Zazulia, Emily (пролеће 2018). „Composing in Theory: Busnoys, Tinctoris, and the L'homme armé Tradition”. Journal of the American Musicological Society. 71 (1): 1—73. JSTOR 26502515. doi:10.1525/jams.2018.71.1.1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Гијом Дифе (бесплатне песме за субјекат) на сајту IMSLP (језик: енглески)
• Free scores by Гијом Дифе in the Choral Public Domain Library (ChoralWiki)
• Free pdfs of New Du Fay edition by Alejandro Planchart downloadable from Digital Image Archive of Medieval Music
• Ave Regina Caelorum, the score at the classicaland.com
• Hear The Hilliard Ensemble perform Dufay's Moribus et genere; Vergene bella and Lamentatio sanctae matris ecclesiae Constantinopolitanae in London, 25 September 2010