Странац (роман)

Шаблон:Књига2 Странац (фра. L'Etranger) је први роман Албера Камија, издат 1942. године. Роман је један од најзначајнијих књижевних приказа филозофије егзистенцијализма чији је Ками био поборник.

Радња

У строго књижевноуметничком смислу роман „Странац“ најбоље је Камијево дело. То је прича о чиновнику Мерсоу, који добија обавештење да му је умрла мајка. Он одлази на сахрану, али људи се чуде његовом „хладном“ држању: није се расплакао, није желео мајку чак ни да види, размишљао је једино о томе да је мајка живела како је могла и себи нема шта да предбацује. Када се вратио с сахране, пошао је на плажу, сусрео девојку Марију, с којом је радио, и која му је била симпатична, па када се установило да је симпатија обострана, она долази к њему. Након тога увучен је у свађу свог суседа Рејмона, с којим ускоро одлази у викендицу на плажи.

Рејмон се потужи да га гони група Арапа, те избија тучњава, Рејмон је повређен и жели да се освети. Мерсо га тада наговори да му преда пиштољ, да не би било веће невоље. Али, на плажи у шетњи, Мерсо сусреће Арапина који је кренуо ножем на њега. Заслепљен сунцем, Мерсо у њега пуца и убије га.

Други део романа посвећен је Мерсоовом боравку у затвору, те како он не схвата озбиљност ситуације. Његова девојка, Марија, посећује га, а тужилаштво се распитало о његовом животу, па на суђењу непрестано наглашава како је безосећајан, јер није плакао за мајком и исти је дан нашао љубавницу. Измишљена је читава тобожња завера с Рејмоном о убиству с предумишљајем, и Мерсо је на крају осуђен на смрт.

Затвор, суђење, па и пресуду, Мерсо прима смирено, не схватајући да се све то догађа њему и у томе је сам себи „странац“. Једино се разјари када му исповедник нуди утеху: у гневу тада спомиње да су га заправо осудили зато јер није плакао за мајком, да га дубински не разумеју јер није живео у илузијама, и да му је на крају свеједно, јер је проживео живот онако како је могао, ослобођен илузија. Закључује зато да, ако га гомила дочека повицима мржње пре погубљења, то ће га на неки начин учинити чак и срећним.

Тумачења тог романа најчешће су упозоравала на сродност са Сартреовом филозофијом, и то је у великој мери тачно. Жан Пол Сартр му је заиста филозофски близак. Али, подједнако је тако тачно да је „Странац“ готово моралистичка осуда правосуђа. У том смислу ради се заправо о судски крајње неправедној казни - Мерсо није убио с предумишљајем - па долази до изражаја апсурд правног поступка. Мерсоу суде људи који га напросто не разумеју: оно што се њима чини безосећајно, заправо је подједнако тако могло произићи из праве осећајности која се једино не жели изразити очекиваном „глумом“; немали број људи плаче на сахрани једино зато сто се то од њих очекује.

Мерсо тако додуше јесте „странац“ у свету навика и обичаја, али његово понашање је доследно његовом увиду у реалност живота и његовом карактеру. Њему се напросто догодио „трагичан случај“ какав се свима лако може догодити, једино што је он овај пут имао несагледиве последице; на крају га је тобожња правда осудила на смрт без правог разлога. Али Ками га не осуђује, нити жели да то ми чинимо.

Темељна вредност Камијевог романа је ипак у стилу: управо због једноставног, а изузетно упечатљивих излагања одлично је оцртан како један лик - можда и тип човека - тако и расположење, па и целокупна атмосфера непредвидивог и бесмисленог низа случајности које тако често управљају нашим животима.

Занимљиво је, међутим, да се појам апсурда почео користити и као ознака одређене позоришне технике, такве технике каква заправо значи својеврсно довршење авангарде, а истовремено директно уводи и поступке које ће преузети постмодернизам.

Литература

• Yacine Kateb, Nedjma, réponse de l’étrangère à l’étranger
• Vicente Barretto, Camus: vida e obra. [S.L.]: João Álvaro, 1970
• Albert Camus, L’Étranger, collection Folio, Éditions Gallimard (ISBN 2070360024).
• Revue des Lettres modernes, Autour de L’Étranger, série Albert Camus 16, 1995
• P.-G. Castex, Albert Camus et « L’Étranger », José Corti, Paris, 1965
• U. Eisenzweig, Les Jeux de l’écriture dans « L’Étranger » de Camus, Archives des lettres modernes, Minard, Paris, 1983
• B. T. Fitch, Narrateur et narration dans « L’Étranger », Archives des lettres modernes, Minard, 1968
• Bernard Pingaud, L’Étranger, d’Albert Camus, Folio, Gallimard, 1992.
• Jean-Paul Sartre, Situations I, Gallimard, 1947, p. 99-121.
• Heiner Wittmann, Albert Camus. Kunst und Moral, Ed. Peter Lang, Frankfurt/M. 2002, S. 23-29.
• Albert Camus, Le Mythe de Sisyphe, Folio Essais, Gallimard, 1942

Види још

• Егзистенцијализам
• Албер Ками

Спољашње везе

• Албер Ками (језик: српски)